Na akciji iznenađenja
Subota 4 sata izjutra, minibus sa dvadeset planinara PK Spartaka krenuo je iz Subotice na akciju iznenađenja. Osim vozača i mene niko nije ni naslutio gde se ide. To mi se svidelo, iznenađenje će samim tim biti veće.
Pauzu pravimo u Platičevu, to je negde na pola puta, naravno to znamo samo Igor koji nas vozi i ja. Šabac, Valjevo, Požega, nikako da stignemo, kuda li to idemo? Selo Potočanje. Verovatno nikad niko čuo. Nisam ni ja ja sve do pre neki dan kada sam odlučio da odavde započne moja akcija iznenađenja.
Markirana staza vodi pored rečice Dervente. Napuštamo poslednje kuće Potočanja, ulazimo u šumu. Spuštamo se u korito reke, vode gotovo da nema pa je prolazak kroz kanjon moguć i na ovaj način. Pretpostavljam da staza, markirana, vodi obalom jer kroz korito nismo uočili markacije. Već prvi kilometri ukazuju da je izbor destinacije bio odličan.
Po saznanjima do kojih sam došao pripremajući se za ovu akciju trebalo je da pratimo tok reke sve do kamenog mosta poznatog pod nazivom Rimski most. Pošto nismo pratili markiranu stazu nego smo hodali koritom reke za očekivati je bilo da možemo naići na poteškoće. Dalji prolaz je bio gotovo nemoguć pa napuštamo korito i preko kopriva i malinjaka kroz zaraslu livadu izbijamo na šumski put. Put nas vodi blago uzbrdo do raskršća šumskih puteva gde skrećemo ponovo ka reci i ponovo nailazimo na markacije koje nas dovode do Rimskog mosta. Okolina mosta pamti lepše dane, vidi se da je tu nekada bilo izletište. Na žalost sada je prilično zapušteno i oronulo. Nadstrešnica nas čuva od kiše koja preti da nam pokvari doživljaj. Srećom, kao i mnogo puta pre i ovaj put se sve završilo na pretnji.
Nešto dužua pauzu zbog dileme hoće kiša, neće kiša koristimo da nadoknadimo izgubljene kalorije. Pred nama je strmiji deo staze sa usponom na vrh Gradina. Kamena staza naglo dobija u visini. Kolona se razvukla, brži napred diktiraju jači tempo, začelje se trudi da ne zaostane mnogo. Još malo pa smo na vrhu. Volim ovakve vrhove.
Možda vidik sa vrha nije reprezentativan ali je uspon svakako „momački“ dobar. Nešto niže je i vidikovac sa koga su i vidici mnogo bolji. Pošto smo u zaostatku sa vremenom odlučujem da ne idemo stazom ka Potpećkoj pećini jer svakako ne bi smo imali vremena za posetu nego da se spustimo ka zaseoku Markovići pa onda ka selu Zlakusa. Silazak sa vrha je kroz trnje i čičkove koji se lepe za čarape, pantalone, noge. Prolazimo kraj antena i izlazimo na čistinu nadomak sela.
Nakon kraće pometnje sa stazama konačno izbijamo na onu pravu i spuštamo se u selo Zlakusa u kome je etno park Terzića avlija. Tu nas čeka i naš prevoz. No pre polaska ka smeštaju valjalo je posetiti etno park i osvežiti se i nadoknaditi izgubljene kalorije. Po preporuci naš izbor je užička komplet lepinja. Uz lepinju ide i kiselo mleko tako da smo svi brzo „progledali“.
Sveže oporavljeni mogli smo da u pratnji stručnog vodiča posetimo i postavku muzeja etno parka. Već je pao mrak kada smo napustili Terzića avliju i krenuli put Ovčar Banje na spavanje. Planinarski dom Kablar je i ovaj put bio moj izbor za noćenje isto kao i pre 5 godina na akciji iznenađenja.
Nedeljna akcija započela je u selu Subjel, 7 km od Kosjerića. U centru sela napuštamo minibus i krećemo na pešačenje. Na glavnom trgu u selu dva spomenika ne istom prostoru: jedan četnički, jedan partizanski. Preko puta crkva. Nedaleko seoska prodavnica ispred koje pivopije ispijaju jutarnju dozu. Mi krećemo svojim putem i gledamo svoja posla. Brzo dostižemo radnu temperaturu jer put strmo ide uzbrdo.
Na ukrštanju seoskog puta sa asfaltnim podno Subjela nailazimo i markacije. Skrećemo na seoski put i njime lagano nizbrdo nastavljamo ka selu Skakavci. Makadamski put ponovo zamenjuje asfaltni, prolazimo kraj objekata koji su namenjeni za seoski turizam. Vidi se da se ovde tome posvetila velika pažnja.
Ubrzo dolazimo i do izleetišta i vodopada Skakavci. Na žalost sušno leto je i ovde ostavilo traga, voda se tek tek u tankom mlazu spušta niz stenu. Kako god, pauza prija svima. Deo grupe, njih pet neće dalje sa nama, oni će putem ka Ražani. Preostalih petnaest još nisu svesni šta ih čeka do cilja.
Naš cilj je vrh Kozomor na 1007 m/nv. Do njega ima oko 8 km od vodopada i preko 500 metara uspona s tim da je najveći uspon tek na 4 km pre vrha. Kada nestaje staza uspon se vrši kroz četinarsku šumu tražeći najpogodniju opciju za prolazak između stabala. Opija nas miris borovine, greje nas temperatura vazduha, cedi iz nas poslednje atome snage žestoki uspon. Izbijamo na šumski put, deluje kao da je nedavno prosečen. Celo vreme se ide uzbrdo. Pred nama je najpre Mali Kozomor. Proživljavam tešku krizu ali zahvaljujući dobrim ljudima i teškoće se lako savlađuju.
Još malo uspona do Velikog Kozomora. To je to. Nije bilo lako ali u tome i jeste draž. I ovaj vrh se nije dao lako pokoriti. Nas 15 na Velikom Kozomoru.
Spuštanje je najpre prosečenim šumskim putem sve do mesta gde su radovi prestali. Tu pratimo slabu stazicu uz rub šume pa zatim po osećaju i po tragu iz gps-a nastavljamo spuštanje u pravcu Obrtaljke. Odavde kreće strmije spuštanje najpre jasno uočljivom stazom a zatim ponovo između stabala do livade odakle se već vide prve kuće sela Ražana gde nas čeka minibus.