(Subjektivni) IZVEŠTAJ SA AKCIJE: Triglav (Express) 2864 mnv, Julijski Alpi, Slovenija 30.06.-02.07.2023

Tekst/utisci : Pap Tibor
Foto: Pap Tibor, Ivana Trifunović

Simbol jedne države. Slimbol koji nosi mitološko ime troglavog božanstva. Najviša planina jedne države iz prošlosti i jedne male države koja je prelepa u sadašnjosti. Najviši vrh Julijskih Alpa koji nosi ime boga Triglava, koji je po verovanju vladao nad tri posebna carstva: nebom, zemljom i paklom, izdiže se iznad oblaka na 2864 metara iznad nivoa mora. Tri vrha su postala nacionalni simbol Slovenije. Metalna kupola na najvišem vrhu, na Velikom Triglavu je sagrađena trudom sveštenika Jakoba Aljaža koji je želeo sačuvati ovu planinu kao nacionalno nasledstvo, tako što je kupio za sebe mali deo na vrhu planine, sagradio metalnu kupolu na njoj i kasnije sve poklonio slovenskom planinarskom savezu.
Ovu planinu nisam imao u vidu kada sam razmišljao o nekim bliskim budućim ciljevima među planinama koje bih voleo da vidim i ispenjem jer sam je uvrstio u poduhvate kojima treba da dorastem. Ipak, pojavila se u nekom neočekivanom momentu ideja od Hajnike da odemo na Triglav. Ako sudbina podaruje i lepe doživljaje, onda je ovaj bio jedan koji se dogodio u jednom složenom toku događaja po ceni odustajanja od prvobitnih planova, za koju smo dobili možda i nešto lepše.
Ekipu su činili ljudi koje sam delom poznavao od ranije i nekoliko njih koje sam ovom prilikom imao sreće upoznati. Nas 15 sa širokim generacijskim opsegom, raznolikim iskustvima, jedom istom željom. Najmlađi su Tamara sa 13 godina i Tivadar sa 16, i čika Mirko i čika Stevan sa njihovih 71 i 78 leta, a među njima još nas jedanaestoro: Károly, Ivana, Sašo, Olga, Milan, Biljana, Hajnalka, Paula, Aleksandar, Csilla, Jelena i ja.
Na sedmosatni put smo pošli u petak u 4 sata poslepodne, preko Mađarske do malog jednog mesta u blizini Ljubljane gde smo prenoćili prvo veče. U subotu smo dali sebi malo oduška i budili se sat vremena kasnije nego što je bilo predviđeno po planu, i krenuli prema planini u 7 sati u dolinu Krme gde smo uspeli dovoljno duboko ući svojim vozilima kako bi uštedeli na daljini i još više na vremenu pešačenja, što je najviši značaj imalo zbog težine naših rančeva i kiše koja je bila već osetna u vazduhu. Sa parkirališta smo krenuli malo pre 9 sati ujutru, naoružani dobrim raspoloženjem i još puni energije. Prvi kilometri staze su nas vodili u podnu doline, jasnom stazom koju je pokrivala sitna drobina belih kamenčića koja je vijugala među visokim stablima listopadne šume uz blagi uspon, tek da osetimo porast visine. Vidik je bio ograničen zelenilom šume i gustim oblacima koji su intenzivno sugerisali da pripremamo kišnu opremu i nakon sat vremena šetnje su počeli da nas pogađaju i prve kapi. U početku je kiša delovala da nam ne preti kvašenje, čak je možda i prijalo to osveženje, uživali u impresivnom pogledu na zidine bokova doline, koje su, tako maskirane u vatene oblake, delovale beskonačo visokim. Sa divljenja nam je kiša skrenula pažnju na sebe kako je pojačavala svoj intenzitet. Kabanice su nam ubrzo otkazale službu propuštajući vodu do poslednjeg sloja naših odeća. Hendikepiran iscrpljenošću zbog manjka ishrane jer su me prethodna dva dana mučili stomačni problemi, koncentracija mi je bila sužena na glad i iscrpljenost a morao sam se uzdržati sa unosom hrane i pića da ne izazovem grčenje želuca. Ovo je bilo uspešno ali se svelo na vegetiranje tokom celog uspona. Hodajući po konstantnoj kiši razmišljao sam kako će biti prijatno kada stignemo do planinarskog doma, presvučem se u suvu odeću i pojedem neku hranu. Tako u nekom svom otvorenom stanju transa sam slušao i moje saputnike u razgovorima, povremeno po koži osećao kapi kiše koje su se gomilale ispod materijala kabanice i slivale niz leđa ispod ranca i kvasile donje delove odeće. Prolazili su tako sati kada se i osećaj hladnoće pridružio mukama. Prvo su mi se prsti ukočili i zatim cele ruke. Boja kože na rukama se menjala iz blede bež boje u ljubičastu, kako je verovatno cirkulacija postala sve slabija zbog hladnoće. Stigli smo do prvog velikog odmora kod jednog usputnog planinarskog ili pastirkog doma, tu smo dopunili zalihe pijaće vode i presvukli se. Suva odeća je na kratko vreme popravila situaciju, ali ne dugoročno jer je osnovni problem bila kišna jakna koja nije otporna na kišu. Hladnoća je preovladala mojim telom, svaki pokret je bio propraćen ukočenom motorikom smrznutih mišića. Čekao sam deonicu sa jačim usponom. Bio sam siguran da će mi to pojačati krvotok i tako vratiti malo topline u udove. Tako se i desilo. Strmiji uspon mi je postao dobar saradnik u zagrevanju tela i ujedno je stenovita struktura terena doprinela mom psihičkom raspoloženju. Kako je nadmorska visina rasla, tako sam osećao kako toplija krv dopire od ramena do vrhova pristiju. Dve tri stotine metara ispod Kredarice nas je Sunce počastilo toplim zracima kao da smo stigli u cilj na nekoj trci. Jeste bila neka trka sa sopstvenom izdržljivošću u otežanim okolnostima. U poslepodnevnim satima, oko 3, stižemo do planinarskog doma na Kredarici na 2541mnv. Istorija ovog doma se takođe vezuje za župnika Jakoba Aljaža. On je ovde sagradio najviši planinarski dom u Sloveniji koji se kasnije razvio i u najveći planinarski dom gde se može smestiti preko 200 planinara, oko kog se nalaze i kapela i savremena meteo stanica. Ceo taj spoljni ambijent mi je zračio veličanstvo bezbrojnih životnih priča koji su se tamo stvarali, isto tako i unutrašnjost, koji vrvi od velikog broja ljudi.
U domu smo najzad mogli skinuti svu mokru odeću sa sebe, neki od nas su bukvalno cedili vodu iz materijala. Sigurnost doma i malo topliji vazduh unutra su pomogli da se ponovo osvestim. Polako smo seli za stolove, pojeli malo hrane, popili malo tečnosti i u sobama se opružili u krevetima. Prvo nisam želeo da gubim svetlost dana ležeći u sobi, ali mi je ipak prijalo da legnem kako bih rasteretio noge i zagrejem se u vreći za spavanje. Predveče sam ustao i izašao napolje da proverim kakvo je vreme. Kiša je prestala da pada, oblaci su još opkoljivali planinu ali se mestimično mogao videti horizont sa crtama susednih grebena i vrhova. Imao sam možda pola sata u poklon da uživam tog dana u pogledu. Vrteo sam se u krug fotkajući, posle je i Hajnika pridružila zajedno zabeležili par momenata, ponovo se rashladili i vratili se u dom na večernja zbivanja. Okupili smo se u lobiju jer je tamo bilo najtoplije. Karoly, Hajnika, Aleksandar, Tamara, Mirko, Milan i ja smo sedeli za stolom i sumirali utiske, razgovarali, večerali. U nekom momentu se Hajnika pojavila sa bocom crnog vina. Tek što smo otvorili bocu, domaćini su nas zamolili da napustimo restoran jer ga zatvaraju, ali možemo nastaviti u drugoj prostoriji. Tako smo i učinili, pokupili stvari i prešli, zauzeli jedan sto nas četvoro i do kasno veče nastavili druženje. U početku je bilo još dosta planinara oko nas, a kako je vreme odmicalo sve manje i manje, dok smo poslednji ostali. Bukvalno smo mi gasili svetlo kada smo pošli na spavanje u 11 sati.
San nam je svima verovatno bio rasparčan, malo ko je neprekidno uspeo da spava. Ja sam se budio nekoliko puta tokom noći, kako zbog utrnutih ruku, kako zbog buke vetra koji je zujio po krovu doma. Ubrzo je zazvonio i alarm u 4 sata u zoru. Napolju je još bio duboki mrak, ali su se počeli čuti šuškanja i lupkanja kako se većina planinara spremala za prvi polazak tog dana do vrha. Nismo nosili mnogo stvari, samo vodu i neke grickalice pa smo sa stvarima imali manje problema nego sa odećom, koja je još bila vlažna od kiše prethodnog dana. Brzo je proteklo sat vremena, i nešto kasnije posle 5 sati je krenula naša brojna ekipa prema usponu do vrha.
Prvi minuti hodanja su ostavili jak utisak na mene. Sunce je tek izlazilo iza dalekih planina na horzontu. Nebo je još bilo pokriveno nežnim iscepkanim oblacima modrih nijansi, a u nižim slojevima, su se gomilali gusti beli pokrivači od oblaka i izmaglice koji su pokrivali doline i samo su šiljci vrhova virili iznad njih. Nebo je bilo išarano teksturama raznih nijansi ljubičaste, modro plave i žarkih narandžastih boja. Noge su me nosile dalje, pratile grupu, vetar je duvao i malo remetio sluh pa sam samo delimično čuo razgovore oko sebe, ali sam verovatno bio u nekom izdvojenom mentalnom stanju pod utiskom tog ambijenta koje me je okruživalo. Sve me je teralo da napredujem ali mi je duša želela stati i samo posmatrati okolinu, nepomično dok traje taj fenomen. Ipak, vreme je veliki gospodar i moralo se napredovati kako bi mogli videti i vrh i ostvariti dalje naše planove. Uspon je tehnički bio zahtevan pažnje, grupa je bila velika i pored nas je bilo još mnogo drugih planinara na stazi. Često smo se mimoilazili i preticali. Trebalo je dosta koncentracije i zbog kačenja karabinera po sajlama, logistike koraka po stenama i čeličnim gazištima. Potrajalo nam je dok smo se popeli, ali je vreme brzo prolazilo, začaran okolinom nisam osećao ni sate kako proleću. Zora se pretvorila u jutro, nebo je zasijalo u bistro plavoj nijansi, oblaci su izbeleli a Sunce počelo da nas zagreva uz prijatan dašak vetrova. U tom žurnom prolasku vremena, bezbroj detalja okoline i intenzivnij naleta emocija izgubio sam sav osećaj realnosti. Stigli smo do vrha planine. Ako je vreme do tog momenta prolazilo kao avion onda je na vrhu dostiglo brzinu svetlosti. Jednostavno nisam mogao da pratim dešavanja, nego sam plutao tako u tom nekom talasanju sopstvenih i tuđih emocija mojih drugara i drugarica. Bili smo na visini 2864m. Oblaci su bili ispod nas. Stajali smo na mestu na koje svakodnevno kroči mnogo ljudi, da bi ostvarilo neki svoj cilj. Nekome je jedinstvena prilika, nekome možda višekratna. Verujem da je u svakom slučaju sladak uspeh. U tom pogledu, čast je stajati na toj tački planine.
Trebalo je krenuti nazad. Ograničeni smo bili brzim planom našeg celokupnog putovanja. Bili smo gladni, trebalo je ostaviti vremena za doručkovanje i za pakovanje stvari u velike rančeve da bi pošli na spust do naših vozila koje smo ostavili u podnožju doline.
Uz doručak na terasi doma sam imao novi filing, novi doživljaj okoline. Osećaj uspeha i zasićenosti. Sve sam imao u tom momentu. Izuzetne ljude oko sebe, svu lepotu prirode, slobodu i mir. Čekao nas je još dug put do podnožja, rano je još bilo za tašanje ali smo uradili ono što smo želeli.
Polazak iz doma nam je bio propraćen sunčevim zracima, bilo je idealno vreme. Vraćali smo se drugačijom stazom nego što se uspenjali po dolasku. Iako pri usponu ništa nismo videli od okoline bilo je skroz drugačije sa dodatkom dubine horizonta ukrašenog “šumom” vrhova planina.
Nismo prešli ni polovinu puta, oblaci su se ponovo nagnuli iznad naših galva, zatvorili vidik i posuli kišu po nama. Imao sam stav da mi je sad već svejedno, da mi ne smeta kiša, jer završili smo, ostvarili cilj, a u kombiu imam suvu odeću za pud do kuće. Možda je to kiša uzela za uvredu i pojačala intenzitet, pretvorila se u pljusak. Rashladila me je i morao sam ubrzati svoj tempo. Podelili smo se vrlo brzo i nas nekoliko je sjurilo niz dolinu da što pre budemo na suvom. Tamara, Tivadar i ja smo uspeli tako da se zagrejemo, čak i kiša je prestala da pada, ali nasuprot brzom tempu tok vremena je stao. Očekivali smo u svakom momentu da ugledamo parking i razočarali se kada smo se suočili da nije to što mislimo, izgubili smo percepciju daljine i vremena od umora, dvodnevnog aktivnog kretanja i realno teškim uslovima.
Najzad, došli smo do jedne poznate ograde, odakle nam je usledila radosna nagrada da smo stigli do kraja našeg pešačenja. Presvukli smo se, dočekali ostale članove naše grupe, i dogovorili nastavak putovanja.
Prateći originalan plan, Bledsko jezero nam je bila sledeća lokacija na mapi akcije. Put do njega je bila samostalna avantura, kroz mala seoca sa svojim zanimljivim uličicama, zdrava, očuvana priroda svuda oko nas, drugačiji način života od onog na koji smo naviknuti, jednostavno idilično.
Za jezero mi je ostalo samo malo prostora za doživljaje. Pogled na kristalno čistu vodu, pošumljenu obalu, konture planina iznad ogledala vodene površine, tišine i sve drugo je bilo savršeno, ali posle prethodnih doživljaja sam jednostavno samo bio oduševljeni posmatrač iz svog tela bez interakcije sa okolinom.
Napravili smo kratko druženje, okrepili se ukusnom večerom, i time stavili pečak na naš boravak u Julijskim Alpima.
Povratak je naravno imao svoju avanturističku crtu borbe naših vozača koji su se držali celo veče, pa i neplanski skroz do jutra kada smo se ukrcali na parking ispred kluba u Subotici.
Sumirano: posle svojih 35 godina prva poseta Slovenije je zapečaćena savršenim doživljajima, trajnim nenadmašivim uspomenama prvog susreta jednog kultnog mesta.

Vodič akcije: Calbert Karoly, PSS MB 523 1b Planinski vodič na opremljenim planinarskim putevima