PENjANjE na najviše vrhove sveta nije poezija, već borba za goli život. Živiš samo za taj trenutak u kome izvodiš pokret. Jer, ako ga ne izvedeš kako treba, sledećeg koraka neće ni biti. Kad se ispenješ na vrh osvrneš se i osetiš neizrecivu sreću, a zatim se upitaš: „Bože, kako sad da siđem odavde“, kaže profesor Iso Planić iz Subotice u ravnoj Bačkoj. On je jedini alpinista u Srbiji koji je osvojio pet svetskih vrhova viših od 8.000 metara.
Na Kolarčevom narodnom univerzitetu njegov četvoročlani tim iz Planinarskog saveza Vojvodine predstavio je najnoviji podvig, osvajanje vrha Huaskaran u Peruu visokog „samo“ 6.768 metara. Zbog težine uspona, planinari ovaj vrh Anda nazivaju „južnoamerički K2“ poredeći ga sa zloglasnim vrhuncem Himalaja, koji je koštao života mnoge alpiniste.
– Osvajačima najviših planina iz drugih zemalja čudno zvuči kad im kažem da sam alpinista iz Subotice. Još im je čudnije kad opisujemo kako su nas pojeli komarci dok smo se na Fruškoj gori pripremali za Ande – kaže Planić, koji je u redovnom životu direktor Politehničke škole u Subotici.
Alpinizam je ekstremno skup sport, rezervisan za bogate zemlje. Njihovi planinari opremljeni su najmodernijom i najskupljom opremom, a često ih prati i četa nosača.
– Zato im alpinisti iz Srbije koji funkcionišu po principu „snađi se“, a ipak osvajaju najviše vrhove, deluju krajnje egzotično. Upravo zbog toga nas i uvažavaju – kaže Planić, koji sebe opisuje kao geografa koji je shvatio da se svet najbolje upoznaje nogama.
On je relativno kasno, tek na studijama, počeo da se bavi planinarstvom, jer je smatrao da profesor geografije mora da poznaje prvo svoju zemlju. Zatim je malo po malo, uspeo da obiđe najznačajnije vrhove sveta. Osvojio je 2004. godine Šiša Pangmu (8.012 m), 2005. Mont Everest (8.848 m), 2006. Gašerbrum 2 (8.035 m), 2006. Gašerbrum 1 (8.068 m), 2007. Brod pik (8.047 m). Prošlog juna popeo se na Huaskaran četvrti najviši vrh južne zemljine polulopte.
– Uspon je zahtevao uobičajenu aklimatizaciju radi navikavanja na visinu i razređen vazduh, koja je protekla bez problema, za razliku od uspona na Mont Everest. Tamo smo zbog oluja morali 46 dana da boravimo u baznom kampu na nadmorskoj visini od 6.400 metara u minijaturnim šatorima, u kojima se temperatura spuštala i do minus 20 stepeni – kaže Planić.
Pri usponu na Huaskaran, čim su odmakli od baznog logora, srpski planinari su shvatili zašto ovaj vrh smatraju jednim od najopasnijih na svetu.
– Uspon počinje preko granitnih ploča koje su gotovo vertikalne i veoma glatke. U kampu na glečeru, na visini od 5.960 metara zatekli smo grupu planinara koja je odustala od uspona zbog najave lošeg vremena.
Nismo se pokolebali i nastavili smo penjanje kroz Garganta ledopad, planinsko sedlo između severnog i južnog Huaskarana. To je najteža i najopasnija deonica koju smo dugo prelazili zbog opasnosti od lavina i lomljenja ledenih mostova. Na nekim delovima morali smo da savladavamo nagibe od 45 do 80 stepeni. Poslednji uspon je preko položenih ledenih ploča sa veoma strmim deonicama, a na nekoliko mesta moraju da se zaobilaze ili prelaze velike ledene pukotine. Tu postaje jasno zašto se Huskaran zove K2 Južne Amerike – kaže Planić, koji ima veoma loše uspomene na taj himalajski vrh.Pre nekoliko godina bio je u timu od tridesetak planinara koji je pokušao da ga osvoji i odustao posle strašne nesreće.
–Samo u jednom danu poginulo je 11 ljudi. Najjezivije je bilo kad smo se spuštali da pomognemo našem prijatelju Drenu Mandiću, a pred nas je u ambis proleteo još jedan alpiniste – kaže Planić.
POBEĐUJE TIM
NAJTEŽE pitanje za planinara kako da odabere ekipu sa kojom će se penjati, smatra Iso Planić.
– Najvažnije je da su članovi tima usklađeni kao ličnosti. Ne pobeđuje tim sastavljen od velikih zvezda, već skladna i uigrana ekipa. Ako je jedan član tima gladan ili nervozan, svi padaju. Nema na planini mnogo priče, moraš po pokretima i po pogledu da osetiš stanje čoveka. Svaki uspon je novo iskušenje, tamo gore se pokazuje kakav si čovek – kaže Planić.
