Na najvišem vrhu Mađarske

Uspon na najviši vrh Mađarske Kekes (1014 m/nv) i učešće na akciji Téli Mátra M (Zimska Matra M staza). Nas petorica iz Subotice na inicijativu Károlya koji nas je prijavio i organizovao bili smo učesnici ove masovne akcije (po saznanjima oko 3500 učesnika).

O organizaciji akcije sve pohvale, dobar primer kako se tako veliki broj učesnika može u relativno kratkom roku prijaviti, izvršiti plaćanje kotizacije i krenuti na jednu od četiri ponuđene staze a da se osim malo čekanja u redu ne doživi ni jedna stresna i nervozna situacija. Na akciji se moglo učestvovati samo uz prethodnu online prijavu.

Karolj i Laslo su krenuli na XL stazu od 40,5 km ja sam procenio da je to za mene previše pa sam se prilikom prijavljivanja opredelio za M stazu od 25,4 km koja prolazi preko najvišeg vrha Mađarske što je bio i presudni motiv za učešće na ovoj akcij. Nikola i Nebojša koji se naknadno prijavio su bili istog razmišljanja kao i ja.

(foto Nikola Lacko)

Vremenske prognoze su govorile da će subota biti bez padavina, sunčana što se i ostvarilo (kako inače može biti kada ja idem negde) no kiša koja je u petak obilno padala je raskvasila staze u podnožju planine a potok Gyöngyös je nabujao do te mere da je i most bio preplavljen pa je prelazak do KT 1 Lajoshaza bio otežan tj. morali smo zagaziti u vodu kako bi smo prešli na drugu obalu.

Organizator je na startu prilikom polaska na stazu napomenuo da će kod KT 1 biti korekcije staze ali nedovoljno jasno i konkretno te mi nismo u potpunosti shvatili o čemu se radi pa smo nakon overe KT 1 nastavili prvobitno najavljenom trasom uz potok. Sve je to bilo lepo do momenta kada se trebalo preći na drugu stranu potoka. Mostić (ako se to tako može zvati) je bio zaleđen, više je podsećao na gimnastičarsku gredu, uzan, pomalo nakrivljen, nikako nije bio nešto što uliva sigurnost. Sa druge strane pomisao da se može upasti u vodu i biti sasvim mokar nikom od nas nije bila prijatna. Odlučili smo da se vratimo desetak metara unazad i na jednom pogodnom mestu pređemo na drugu obalu preko oborenog stabla (najsigurniji način je bio da se stablo zajaši i u sedećem položaju mic po mic pređe na drugu obalu). Naravno da ovo nije bio jedini prelazak sa jedne na drugu obalu i naravno da je uvek nedostajala samo jedna stvar da prelazak bude bezbedan i brz a to je most. Dovijali smo se na razne načine, srećom osim gubljenja vremena drugih problema nije bilo. Noge su nam i onako već svima manje više bile mokre.

Na KT 2 Vorosmathy turistahaz smo stigli gotovo u minut po predviđenom vremenu. Shvativši da ukoliko želimo akciju završiti u zadatom vremenskom limitu nemamo prava na duža zadržavanja samo smo popili čaj i nastavili dalje. Dostignuta visina je već oko 650 metara i ovde je bilo mnogo više snega a manje blata pa je hodanje bilo veće uživanje. Srećemo i učesnike XL staze, one najbrže, većinom trail trkače koji sa lakoćom prelaze stazu. Do naredne KT 3 Pisztrangos to nije bilo većih problema, još uvek smo bili u okviru zadatog vremena. Nikola je malo povukao i odmakao napred dok je Nebojša pomalo zaostajao. Sledio je uspon na Kekes, najviši vrh Mađarske. Nepuna 3 km uz 350 metara uspona.

(foto Calbert Karolj)

Ne znam, bilo mi je jako teško. Nisam uspevao ničim da se oporavim, jednostavno sam se osećao slabo, imao sam vrtoglavicu, često sam zastajao i propuštao ostale da prođu. Nekako sam uspeo izaći na prevoj odakle kreće završni uspon. Prisetio sam se nekih uspona koji su mi takođe teško pali, Musale, Šar planine…pa neće valjda jedan Kekeš da me namuči više od njih. Poslednjim atomima snage uspevam da se ispenjem do meteorološke stanice. Tu sam, na 1000 metara visine, još stotinjak metara i stižem do KT 4 Kekes. U kašnjenju sam pola sata. Mnogo 😦 Zadržavam se samo toliko da mi kontrolori overe prolazak i da sipam čaj u flašicu od jogurta jer sam naravno šolju ponovo zaboravio kući. Brže bolje nastavljam do samog vrha Kekes. Jedna fotografija na brzinu, kupujem jedan magnetić za uspomenu dok se čaj malo rashladio i već sam spreman za finiš.

Gledam na sat, imam još 80 minuta za tih preostalih 8 km. Shvatam da bez trčanja neću uspeti. Mogu li ja trčati sada kada sam mnogo iscrpljen? Šta će biti sa onim najavljenim opasnim i klizavim deonicama? Ne želeći da budem pesimista krećem nadole, staza je u početku sasvim dobra, napredujem brzo, vidim da se mnogi žure, verovatno i njih muče slične brige oko vremenskog limita. Što sam niže snega je sve manje a blata sve više. Srećna okolnost je da blato nije lepljivo. Više ni ne gledam gde stajem, blato, voda šta god, samo da se što pre ide napred. KT 5 Gyokeres forras, smanjo sam kašnjenje na 15 minuta.

Ne zadržavam se ni malo, odmah jurcam dalje. Ima nade. Nailazim na pomenute klizave i opasne deonice. Postavljeno je uže pa je spuštanje na ovoj deonici olakšano. Nema ni gužve na stazi, uspevam brzo da savladam obe ovakve deonice osigurane užadima. Teren je sve blatnjaviji. Čas gledam na sat, čas na GPS, na mapu, koliko ima, hoću li stići? Računam na brzinu, fali mi 2,3 minuta. Nemam snage da ubrzam. Gotovo, neću uspeti. Plače mi se od muke. Kaskam, trčkaram koliko mogu, ulazim u ulicu gde je škola, još minut. Znam da ima oko 200 metara. Brzo ulazim u dvorište pa u školu, odmah predajem svoje papire za zapisnički sto. Pored mene je jedna učesnica koju muče iste brige. Srećom organizatori su meka srca, kažu da 3 minuta ne remete ništa. Joj koja sreća, vredelo se truditi. Ipak sam uspeo. Bilo je vraški teško. Meni teže nego u novembru na Balatonu mada se ostali iz ekipe ne slažu.

Mapa staze

Čekamo Nebojšu, stiže i on uskoro, on je srećan što je učestovao, njemu limit i nije toliko bitan. Presvlačimo se u čisto i  suvo, Već je mnogo lakše. U minut tačni sa limitom stižu i naši heroji Laslo i Karolj, i oni su imali slične muke kao ja i oni su uspeli. Bila je ovo jedna zaista dinamična, atraktivna i naporna akcija. Bilo je zadovoljstvo biti deo nje.