Zimski uspon na krov Evrope, 2020 godine: Elbrus 5642m , Kavkaz, Rusija
Alfred Abraham, visokogorac i alpinista PSK”Spartak” iz Subotice je 19.02.2020. uspešno izašao na najviši vrh Evrope, Elbrus 5642mnv. On je prvi planinar iz Srbije koji je izašao na vrh Kavkaza u zimskom periodu.
Karolj Calbert, predsednik kluba i organizator/vodić uspona govori o tome, kako je nastala ideja o zimskom usponu na Elbrus:
“Članovi alpinistčke i visokogorske sekcije Spartaka su redovno posećivali predavanja vrhunskih svetskih alpinista i visokogoraca (Krzysztof Wielicki, Denis Urubko, Alex Txikon, Jost Kobusch i drugi) koja su se održavala u Budimpešti. Doživljaji uspešnih je podstakao spartakovce da i oni sami ostvare ozbiljniji rezultat, naravno shodno svojim mogućnostima i spremnosti. U visokogorskim krugovima je postalo uobičajeno da se leti organizuju usponi na Elbrus, a nije nam bilo poznato, da je sa prostora Srbije neko ispenjao vrh u zimskom periodu. Postavili smo cilj: želimo da budemo među prvima koji su zimi ispenju najviši vrh Evrope! Formirala se petočlana ekipa koja je počela sa pripremama za ovaj poduhvat. Četiri člana su već imala iskustvo sa uspona na Kavkaz, ali u letnjim uslovima. Ta činjenica je olakšala pripreme i planiranje. Oprema je bila obezbeđena, trebalo je delimično dopuniti ( i tu moram dodati, da smo istovremeno hteli i da je testiramo pred poduhvat koji smo planirali za leto, na žalost uspon na Lenjinov vrh je ostao samo plan na papiru zbog pandemije). Išlo nam je u korist i to što smo poznavali mesto i bili smo svesni mogućih opasnosti. Finansijska konstrukcija je bila mnogo povoljnija nego da smo krenuli ka vrhovima najpopularnije planine – Himalaja, i na kraju razmišljao sam i o tehničkim mogućnostima, na Kavkazu je lako izbeći boravak u šatorima, što nam je bilo bitno u zimskom period i date su mogućnosti korišćenja žičara u slučaju nagle promene vremenskih uslova i potrebe brzog povratka u naseljeno mesto.”
Ekspedicija “Elbrus” 19.02.2020.
(doživljaj Alfreda Abrahama, prvog planinara iz Srbije koji je u zimskom periodu ispenjao najviši vrh Kavkaza, ujedno i Evrope)
…..pokušavam da zaspim. Sinoć smo se smestili kod Šarapija. Tri meseca niko nije posetio ovaj objekat. Gazda nas je dočekao čisteći sneg iz trpezarije, spavaćih prostorija i oko barake, jer ne nalazim drugu reč za kolibu napravljenu od dasaka, valovitih ploča i nekoliko prozora. Kuća stoji na obodu stene na 4100 m n/v osigurana je gvozdenom žicom. Planinarima pruža sklonište od vetra i padavina. Letos, pre sedam meseci, sam boravio u njoj. Zaštitila nas je od snežne oluje. Nismo se nadali uslovima koje smo zatekli. Doživljavamo ih luksuznim: greje se hodnik gde odlažemo cipele i kapute i obezbeđena je struja koja se dobija preko generatora. Oko 20 časova je. Nemirni smo svi, vrpoljimo se u vrećama za spavanje. Niko ne uspeva da zaspi. Večerali smo pre polaska na počinak. Bez apetita smo trošili zalihe koje smo poneli od kuće. A potrebna nam je energija za sutra.. Sneg se topi i voda polako kaplje na tepih kroz pukotinu krovne konstrukcije. Bezvoljno ustajem i odlazim u kuhinju u potragu za praznom posudom. Nalazim aluminijumsku činiju koju postavljam ispod pukotine. Zvuk kapljica odzvanja prostorijom. Ublažavam ga pomoću kašike, ali samo delimično uspešno. Vraćam se u vreću za spavanje. Tonem u san, ali me bude šumovi. Primećujem da su troje ustali i spremaju se da krenu na uspon. Polaze u 11 sati. Imam potrebu za snom, ali ne uspevam da zaspim. Osluškujem kapanje sa tavanice. Po planu u jedan polazim na uspon. Plašim me pomisao da ću zaspati. Sve češće gledam na sat, svakih 10 minuta. Laslo mirno spava. Sinoć je rekao da odustaje od uspona. Ne oseća se sigurno na ledu. Nakon što smo se smestili u skloništu i očistili prostorije od snega, krenuli smo na aklimatizaciju do Pastukhovih stena. Od 4300 metara visine sve do stena, strmi put je prekriven debelim, tvrdim ledom. Led je plav, ponegde smaragdno zelen i neverovatno čvrst. Morali smo dodatno naoštriti dereze da bi dublje uronule u led. Svaka greška je kobna, ako se oklizneš ni cepin ne pruža spas na staklenom ledu… setih se poljaka koji se pre dve nedelje okliznuo… neka počiva u miru. Ponoć je. Ne uspevam da spavam. Odlučujem da ustanem i počinjem da se spremam. U hladnoj trpezariji grejem vodu za čaj i sipam u termos koji oblažem neoprenskom zaštitom. Biće mi potrebna vrela tečnost. Trudim se da progutam nekoliko zalogaja a ne osećam glad. Spakovaću slatkiš od žitarica i pola litre kole. Spremio sam goretex jaknu i perjane rukavice za rezervu. Moram prekontrolisati odeću i opremu. Obukao sam merino veš, perjane pantalone, preko njih goreteks pantalone I perjanu jaknu. Tu su zaštitne naočare, šal, kapa, rukavice neoprenska maska za zaštitu lica i čeona lampa. Namirnice i stvari su upakovane u ranac od 30 l. Čizme su predviđene za visine od 8000 m, dereze su montirane. Osećam da sam spreman. Odlučujem da krenem.
U 0:38 izlazim iz kuće. Mrak je, vidi se samo prostor dokle dopire svetlost lampe sa barake ili čeone lampe. Ispred kolibe primećujem šator. U njemu se smestio planinar iz Japana. Vidim da se sprema i on.. možda se sretnemo na putu negde. Krećem polako. Nebo je obasjano zvezdama. Veoma je hladno. Gledam ka planini. Primećujem svetle tačke koje se pomeraju, da to su Karolj, Klaudia I Rebeka. Nailazim na prvi strmiji uspon. Počinje da mi bude toplo. Otkopčavam jaknu. Skidam rukavice. Razmišljam kolika je temperatura vazduha, prema prognozi treba da je -23 stepena. Polako se penjem relativno prohodnom stazom do 4400 metara. Nailazim na putokaz koji je sav u ledu. Odavde počinje ledena pučina. Na kratko još vidim svetlost čeonih lampi, ali ubrzo ekipa nestaje iz vidokruga. Pokušavam da stignem snežni deo puta levo od stena. Leti tamo prolazi ratrak. Taj put nazivamo „normalnim putem“. Razmišljam i hrabrim sebe. Na staklenom ledu se ne vide tragovi. Gubim pravac i vrtim se među Pastukhovim stenama. Na sreću, nailazim na tragove, pratim ih i nadam se da me vode u dobrom smeru. Sporo se penjem prateći tragove koje vetar polako zatrpava i razmišljam ko ih je napravio i kada? Napuštam stenoviti deo i sneg naglo nestaje. Sve je pokriveno ledom. Nedaleko od mene, na nekih 50 metara sa leve strane ugledao sam ostale članove ekipe. Shvatam da sam se prilično udaljio od redovnog puta. Polako idem po ledu ka gore, pokušavajući da im se približim. Iznenada nailazim na ledeni vijak na čijem kraju je vezano uže. Ponadah se da će me on prevesti na pravi put. Polako i oprezno prelazim preko 25 metara dugačke, opasne, ledene deonice. Još nekoliko metara i tamo sam. Bezbedno sam prešao.Sa ove strane je put pogodniji, staza je snežna i dereze bolje hvataju. Nagib je veoma strm, ali se osećam sigurnije nego na ledu. Vidim Klaudiju 15 metara iza sebe, a iza nje idu i Karolj i Rebeka. Mahnuo sam im i učinilo mi se da je Klaudija uzvratila. Penjem se polako dalje. Ovaj deo je možda najdosadniji i najobezhrabrujući. Krećući se po mraku i uzbrdici od 45 stepeni deluje kao da se kraj puta ne nazire. Jedva čekam da stignem na odredište, do ratraka koji je skoro ceo utonuo u sneg. Od njega još malo hodam i stižem do platforme. Odavde se preko leta redovno, nalik na polazak po redu vožnje, dovoze sankama i ratrakom ljude na Elbrus, naravno za dobru cenu. Konačno stižem do ratraka koji se nalazi na oko 4950 m n/v. Bacam pogled iza sebe i vidim Klaudijinu čeonu lampu. Ubrzo primećujem i Karoljevu i još nekoliko. Zaključujem da osim nas i japanca se danas više ljudi zaputilo ka vrhu. Odlučujem da odmorim 15-20 minuta i da sačekam Klaudiju.Vetar je sve snažniji, postaje jako hladno. Čučnuo sam da pojedem nekoliko zalogaja. Oznojan sam I osećam kako vetar dopire do tela. Oblačim goretex preko perjane jakne. Zaključujem da se ostali sporo približavaju. Odlučujem da ih ne čekam više I krećem dalje sam.Iza platforme teško uočavam put ka traverzi.U džepu mi je telefon i imam snimljen trek, ali kome pada na pamet da vadi telefon po ovakvim uslovima… Veoma brzo sam našao put i dobro napredujem. Polako sviće. U 6:39 pred sedlom Sedlovina na 5300m n/v pravim prvu fotografiju danas. Vidim da je temperatura vazduha -37 stepeni. Izlazak Sunca sam propustio i znam da bi bio čaroban doživljaj posmatrajući ga sa ovog mesta. Osvrćem se oko sebe I primećujem očaravajući vidik. Osećam se vrhunski i nadam se da će se ponoviti doživljaj još tokom dana. Pakujem telefon i nastavljam dalje ka sedlu. Stižem u sedlo i između dva vrha odlučujem da napravim kraću pauzu. Pijem čaj i jedem malo. Dok stavljam zalogaje u usta primećujem da mi se prsti usporavaju, imam osećaj kao da se smrzavaju u polarnim rukavicama. I usne mi se teže pomeraju. Shvatam da je vreme da krenem dalje. Pakujem stvari i vadim perjane rukavice iz ranca. Oblačim ih preko debelih rukavica da bih ugrejao prste. Primećujem da se jasno vidi put ka vrhu. Shvatam da je dan, ali i da veoma sporo napredujem. Brojim korake. Bodrim sebe i posle svakih 20 koraka malo zastajem, pa posle svakih 15, na kraju posle svakih pet pređenih koraka pravim kratku pauzu. Stižem do užadi. Po potrebi se kačim i pomoću njih se povlačim gore. Znam da je plato koji se nalazi ispod vrha iza ove krivine. Odatle ću ugledati vrh. Na platou je vetar mnogo snažniji. Prijaju mi topli sunčevi zraci. Čeka me još jedan uspon i konačno ću biti na vrhu. Pokreće me ta pomisao, dobijem motivaciju i krećem ka vrhu. 19.02.2020. u 9:15 izlazim na vrh!
Uspeo sam!
Kakav je osećaj osvojiti vrh? Osećam ogromno olakšanje.
Posle prve euforije postajem svestan da je izlazak na vrh samo polovina uspeha. Moram stići nazad do baze i moram biti i dalje svestan i skoncentrisan. Oko 15 minuta se zadržavam na vrhu, uživam u pogledu i pravim nekoliko fotografija (kod kuće sam primetio da sam uslikao i vrh Kazbek). Postaje mi neprijatno na -37 stepeni. Krećem ka dole i sišavši sa platoa ka užadima, na oko 5600 m n/v srećem japanca. Pozdravljamo se i razmenjujemo nekoliko reči na engleskom. Čestita mi na osvajanju vrha i poželeli smo sreću jedan drugome.Hodajući prema dole uživam u pogledu koji se pruža oko mene. Dok sam se penjao nisam se obazirao na okolinu. Bio sam skoncentrisan na disanje i na napredovanje. U sedlu ponovom pravim kratku pauzu i iznenađuje me činjenica da mi je čaj zaleđen. Isto se desilo i sa kolom. Jedem koji zalogaj i krećem dalje. Nedaleko od sedla srećem grupu rusa koji se spuštaju. Kod sedla su odustali od uspona zbog velike hladnoće. Pozdravljam se sa njima i nastavljam dalje ka smeštajnom objektu. Stižem do okretnice ratrakta na 5046m i odlučujem se za kratku pauzu za fotografisanje. Prija mi da se grejem na suncu i uživam pogledu. Odugovlačim iako znam da još imam 1000 m silazka. Čini mi se da vidim kolibu, ali veoma se sporo približavam i sve više osećam žeđ.
Konačno oko 13 časova stižem do smeštaja. Saopštavaju mi da sam jedini član ekipe koji je uspeo da izađe na vrh.Svi su se vratili pre mene. Pijem čaj, sve bih popio što ima u kući. Žao mi je što nisam ponovo sreo japanca. Kasnije saznajem da se i on popeo na vrh. Malo se odmaram nakon povratka. Ubrzo počinjemo da pakujemo rančeve I spuštamo se u Azau. Usput prepričavamo doživljaje i utiske. Klaudija je stigla do 5300 m n/v. Imala je problem sa derezama, neprestano joj je spadala sa jedne noge. Verovatno nisu bile dobro sastavljene nakon oštrenja. Tokom aklimatizacije su izdržale test pri penjanju, ali su je usporavale u napredovanju tokom uspona na vrh. Karolj i Rebeka su odustali nakon Pastukhovih stena na 4700m n/v. Rebeka je osetila simptome visinske bolesti. Pri silasku su omašili kuloar i krenuli su pogrešnim putem. Srećom primetili su na vreme, vratili su se I izašli su na pravi put. Laslo nije pokušao uspon na vrh.
Učesnici akcije: Alfred Abraham, Klaudija Sarvaš, Rebecca Sordje, Laslo Hodik i Karoly Calbert
