Širok Dunav, ravan Srem

Iskreno ne sećam se kada mi je pala na pamet ideja da upoznam i ove predele.  Najistočniji deo Fruške gore, predeo oko Starog Slankamena verovatno planinarima, onim pravima što penju visoke vrhove i nije nešto preterano zanimljiv. Meni možda i jeste, moji su pogledi malo drugačiji. Kada se na to sve još doda i službeni razlog posete Slankamenu (organizacija 5. kola Vojvođanske treking lige, Dunavske čarolije) onda će razlog posete biti jasniji.

Nas šestoro krenusmo iz Beške sa železničke stanice ka Dunavu. Asfaltni put malo vijuga preko brežuljaka koji sakrivaju pogled na Dunav. U jednoj krivini gde put nastavlja udesno napuštamo asfalt i lagano uzbrdo dolazimo do prvih vikendica. Sada se već vidi most preko Dunava, onaj kojim smo bezbroj puta prelazili putujući ka Beogradu.  Spuštamo se do mosta opet onim istim asfaltnim putem do koga smo stigli prolazeći kroz vikend naselje. Prolazimo ispod mosta, tek sada se vidi kolika je ovo impozantna gradjevina.

(foto: Róbert Kovács)

Put nas dalje vodi obalom Dunava, podseti me na onu „Dunan innen, Dunan tul“  akciju u Madjarskoj od pre godinu i nešto. Levo Dunav, desno blaga uzbrdica i brojne vikendice. Piše na tabli da se naselje naziva Breskvik. Nailazimo na lep vidikovac, par destina metara uspona i već uživamo u pogledu na Dunav. Ako staza 5. kola Vojvodjanske treking lige bude prolazila ovuda ovde će sigurno biti jedna kontrolna tačka.

Penjemo se na asfaltni put, pa njime idemo jedno vreme dok nam nije dosadilo. Opet se spuštamo na obalu Dunava i put koji vodi pored vikendica. Pošto smo automobilima došli do Indjije ne moramo žuriti na voz, odlučujemo da ne gledamo na sat, vratićemo se u Indjiju autobusom iz Slankamena oko 5 popodne. Kod jedne vikendice gde majstori nešto popravljaju ponovo skrećemo udesno, penjemo se na asfaltni put. Uskoro bi valjalo naći pravi put ka Koševcu, radarskom centru koji je ujedno i najviša tačka Indjijske opštine.

(foto: Calbert Karolj)

Odlažemo skretanje sve dok nismo naišli na Radarsku ulicu. Ako ima logike ona bi nas trebala dovesti do mesta koje tražimo. Tako nekako i bi, istina malo smo vrludali levo, desno dok nismo potrefili pravi put ali dobro je. Takve su sve istraživačke akcije kada se upoznaju novi predeli. Mali predah na vrhu, zaslužili smo. Sunce sve jače greje, ponestaje nam vode. Nema još mnogo do Slankamena, valjda sat i po hoda. Ja maštam o pepsiju ili bar vodi, valjda rade prodavnice subotom popodne.

Grebenskim putem prema spomeniku posvećenom Slankamenačkoj bici nastavismo dalje. Lepo uredjene vikendice više podsećaju na neke druge predele nego na ove naše. Spomenik, pomalo obrastao travom i sa polomljenim i išaranim informativnim tablama, moglo bi to biti reprezentativnije. Tu su i putokazne turističke table koje nas upućuju na put ka ostacima tvrdjave iznad Slankamena. Preostaje samo da nadjemo prodavnicu i autobusku stanicu. Kartu gledaj (u prevodu GPS) seljaka pitaj (u prevodu prvog koga sretneš na putu) i dobijamo korisne podatke, autobuska stanica je levo, prodavnice su desno, valjda rade.

Nakon 29 km pešačenja stigosmo do cilja. Prodavnica je radila, uspeli smo da se osvežimo i povratimo izgubljenu energiju. Autobus je stigao na vreme, u pet minuta do pet. Čini mi se da sada mogu da kažem da sam bolji poznavalac kako Fruške gore tako i Vojvodine nego što sam bio pre nego sam pošao na ovu akciju. Očekujem predlog organizatora 5. kola pa da dam konačnu reč.