Defregmentacija mozga

U organizaciji PK Železničar, Inđija, vodič Gordana Rožek, u periodu od 05. do 10. avgusta održana je akcija na kojoj je učestvovalo 32 učesnika iz više planinarskih klubova/društava od kojih je 11 bilo iz PK Spartak Subotica.

Ideja za ovu akciju se rodila još prošle godine kada je Goca postala vodič. Naravno da je mene izabrala da joj budem mentor, naravno da sam ja na pristao, naravno i da sam obećao da ću na ovu akciju obavezno ići. Jedini je problem bio da se svih tih obećanja ja nešto i ne sećam. Kako se bližio dan polaska ja sam sve manje bio voljan da krenem ali sam ipak popustio, inače kada bih ja video Poljsku pa i Slovačku? Verovatno nikad. Dakle idem.

Mentor i vodič (Foto Bela Miković)

Utorak veče, autobus bi oko ponoći trebao biti u Subotici, na dogovorenom mestu sam nešto ranije, kiša počinje da pada, jako, pa sve jače, Preti kiša da potopi svet, valjda neće baš noćas. Stiže i autobus, kiša pljušti, samo uskačemo sa stvarima zajedno u bus i vozimo do benzinske stanice pre graničmnog prelaza Horgoš. Tek tamo, pod krovom pakujemo stvari u prtljažnik autobusa. Kiša tamo ni ne pada, put je suv, baš zanimljivo.

Trajanje putovanja u inostranstvo autobusom u letnjem periodu ponajviše zavisi od gužve na graničnom prelazu. Ovaj put smo zamalo imali sreće bar sa naše strane. Nikoga ispred nas. No, Mađari nisu baš toliko ažurni, nekoliko autobusa u nedefinisanoj koloni čeka svoj red. Naš vozač pokušava sa nekim driblingom, naravno ne uspeva. Vraćaju nas na začelje, no uskoro otvaraju i drugu rampu pa se kolona deli na dve i eto nas na teritoriji Mađarske. Narednih dva sata sam proveo spavajući.

Kroz Malu studenu dolinu (Foto Bela Miković)

Put do Starog Smokovca bi dalje protekao po  planu da nas u Slovačkoj nije zaustavila policijska patrola. Kontrola je potrajala pa smo i tamo izgubili dosta vremena. Konačno stižemo u Stari Smokovec. Ne gubeći mnogo vremena sa rančevima i stvarima za naredna dva dana krećemo ka planinarskom domu Zamkovskeho chata.

Deo planinara skraćuje pešačenje tako što se do Hrebienoka prevozi železnicom, mi ostali hvatamo dobar tempo koji nam je Goca nametnula.  Stiže nas i kiša, srećom ne mnogo jaka a ni dugotrajna. Po planu stižemo do doma Zamkovského chata (1475 m/nv). Dobijamo smeštaj, na žalost ne onaj koji smo rezervisali nego nešto drugačiji ali ne bunimo se. Sobe će nam svakako služiti samo da prespavamo nakon planiranih aktivnosti u naredna dva dana. Nakon ostavljanja stvari u sobama (potkrovlju, tavanu) nastavili smo preko Male studene doline (Malej Studenej doliny) do planinarskog doma Téryho chata (2015 m/nv). To je dom na najvišoj nadmorskoj visini na Tatrama koji je stalno otvoren. I gore nas je dočekalo tmurno, oblačno vreme sa veoma slabom vidljivošću tako da smo jedva mogli da uočimo jezera koja se nalaze u okolini doma. Nakon predaha i osveženja u domu i vreme se prolepšalo pa je i povratak u naš dom na noćenje protekao u mnogo lepšoj atmosferi.

Ispred doma Teryho chata na visini od 2015 metara (Foto Bela Miković)

Narednog dana već u pola 7 ujutro grupa od 20 planinara krenula je na Slavkovský štít (2452 m/nv). Pošto je moj zadatak bio da ovaj dan brinem o onima koji neće na ovu akciju ja sam samo ispratio kolonu poželevši im dobro vreme za vreme trajanja uspona. Ostatak od deset učesnika (dvoje preostalih se nisu pojavili u zakazano vreme pa im nisam pridavao značaj) je krenulo sat kasnije ka žičari Skalnaté pleso. Pošto smo procenili da imamo dovoljno vremena niti smo žurili niti smo uskraćivali sebi prilike za odmore i uživanje. Do vrha Velká Svišťovka (2038 m/nv) nam je trebalo skoro dva sata od žičare Sklanate Pleso. Povratak je bio istom stazom po gotovo idealnim vremenskim uslovima, Grupu koja se vraćala sa vrha Slavkovský štít je u povratku sustigla kiša srećom skoro svi su već bili nadomak doma.

Grupa predvođena Gocom je ispenjala Slavkovski štit 2452 m/nv (foto Bela Miković)

Narednog jutra smo se sa stvarima spustili preko Hrebienoka do Starog Smokovca i autobusa i nastavili putovanje ka Zakopanu u Poljskoj. Plan je bio da se malo zadržimo u ovom poznatom ski centru ali zbog velike gužve u gradu i biciklističke trke Oko Poljske (Tour de Pologne) smo odustali i nastavili vožnju ka zamku Niedzica u NP Pieniny (Pieniński Park Narodowy) u blizini mesta Czorstyn. Nešto duža pauza pre nego što smo se ukrcali na brod kojim ćemo se prevesti na drugu obalu nam se učinila nepotrebnom. Možda smo mogli to vreme iskoristiti na bolji način. Za posetu zamku Niedzica imali smo pola sata vremena. Zahvaljujući mladim i agilnim vodičima koji rade u zamku saznali smo za mnoge legende vezane za ovaj zamak. U njemu su snimane i pojedine scene nekada vrlo popularne serije Janošik. Nakon povratka na parking gde smo ostavili autobus preostalo je samo da se prevezemo do sela Grywald gde ćemo se smestiti. Ja sam sa još petoro učesnika dobio smeštaj u jednoj izdvojenoj kući udaljenoj stotinjak metara od ostalih. Priznajem da mi je mnogo prijalo da legnem u pravi, veliki krevet. Smeštaj za desetku.

Zamak Niedzica (foto Bela Miković)

Subota je bila previđena za pešaćenje po Nacionalnom parku Pienini i uspon na vrh Trzy Korony ili Tri krune. Opet malo usporen početak dana. Doručak u 8 sati, planirani polazak u 9 sati, pa prvo poseta prodavnici, sve se to dosta oteglo. Sa nama je toga dana bio vodič, Pjotrek obučen u tradicionalnu nošnju, „naouružan“ frulom i štapom. Za organizovane grupe neophodno je angažovanje lokalnog vodiča. Konačno izlazimo iz autobusa, krećemo ka vrhu markiranom stazom. Po oznakama treba pešačiti oko 2 sata, no prilično šarenoliki sastav naše grupe i Pjotrekova želja da nam što više ispriča i pokaže pa i otpeva i odsvira je malo produžila to vreme. Celo vreme sam išao kao poslednji u grupi tako da sam imao dovoljno vremena da budem sam sa sobom. Na samom prilazu vrhu je pult gde se kupuju ulaznice za izlazak na sam vrh, baš je gužva, čak su i domaćini iznenađeni, kažu ne pamte kada je bilo ovoliko zainteresovanih. Čekali smo skoro pola sata dok nismo zakoračili na metalne stepenice kojima se izlazi na platformu na samom vrhu.Na vrhu se ne može dugo zadržati, svi čekaju svojih par sekundi da dođu na red, tu je i čuvar iz NP Pieniny koji opominje one koji zadržavaju kolonu. Usledio je silazak do mesta Sromowce Niżne prilično strmom stazom uz potok. Ponovo pauza za ručak, sve me više podsećalo na akcije sa nekim drugim planinarskim društvom 🙂 Konačno se ukrcavamo u čamce kojima smo zaplovili rekom Dunajec do mesta Szczawnica. Odabrali smo dobrog veslača i kormilara, putnici su takođe bili na nivou, priroda je prelepa, sve je to doprinelo da ovo bude  jedan lep doživljaj.

Pjotr, naš vodič u NP Pieniny (foto Bela Miković)

Vraćamo se u smeštaj, večera pa druženje u večernjim satima. Savladao me je umor prilično brzo tako da nisam prisustvovao nekim događajima o kojima sada više ni ne želim da razmišljam.

Završetak plovidbe čamcem niz Dunajec (foto Bela Miković)

Poslednji dan je protekao najvećim delom u putovanju ka Srbiji, nakon posete crkvi – brvnari iz 14. veka u mestu Grywald smo se oprostili od Pjotreka i krenuli ka Srbiji. Jedinu pauzu smo imali u mestu Banska Bystirica. Vreme do nastavka putovanja sam iskoristio za obilazak starog grada.

U večernjim satima smo stigli na granicu, istu smo ovaj put zaista brzo i bez problema prešli. U Srbiji su nas dočekali komarci koji su nas pošteno izujedali za vreme kratke pauze na parkingu.

izvor: zooxy1.wordpress.com